Pošto je ovo prvi put da pišem o filmskom serijalu koji je ove godine napunio 22 godine hajde na početku da kažem par reči o njemu.
Prva misija je nekako uspela da zaluta u Beograd u maju 1996 godine, u doba kada je rahmetli Sloba bio dobar sa Klintonom (koji i dalje nije okačio flekave pantalone na klin). Tada su, posle Dejtonskog spor-razum-a i “nepravednih sankcija” (Komrakov 3′ editon), američki blokbasteri uleteli u beogradske, sada takođe pokojne, bioskope te nije čudo što sam požurio da pogledam novi film Brajana De Palme. Ne, Toma Kruza već De Palme.
Činjenica je da mi je prva misija (i nakon nedavnog gledanja) i dalje najbolji film u ovom serijalu. Kažem film, jer svi nastavci (pa i ovaj poslednji) su pre svega akcionaši koji najviše vode računa o spektakularnim akcionim sekvencama u kojima, još spektakularnije, naš Toma izvodi vrhunske akrobacije. Prvi deo, i ako i sam ima nekoliko izuzetnih akcionih scena, je paranoični špijunski triler u najboljoj tradiciji tog žanra koji je pružio majstoru poput De Palme da, sa ogromnim budžetom, pokaže sav svoj talenat. Napr. scena razgovora Ethana Hawka i direktora IMF (Impossible Mission Force) Kitridža (Kittridge) u kafiću u Pragu, dok Itan (Ethan) polako shvata da je prethodnu neuspešnu misiju pratio i drugi IMF tim i da je on sam trenutno glavni osumnjičeni je napetija i uzbudljivija od bilo čega što smo videli u bilo kom nastavku. Naravno, glavni razlog tome je De Palmin vizuelni stil kojim on dominatno putem osnovnog filmskog medijuma, slike, uspeva da “kaže” i razotkrije ono što bi u nečim tuđim rukama bio samo jedan običan (poduži) razgovor. Prvi film je imao pažljivu struktuiranu priču u kojoj akcija nije bila dominantni sastojak (uprkos onom, i dalje, zlosrećnom završetku sa helikopterom u tunelu )
Ali, preskočimo 22 godine i vratimo se u sadašnjost. “Nemoguću misiju: Razilaženje ” (rogobatan prevod kada napr. mnogo više odgovora Posledice) sam pogledao pre gotovo mesec dana, Godišnji odmori i neke druge preče stvari sprečile su me da odmah (i ovde) podelim oduševljenje sa njim.
Naime, možda šesti deo “Nemoguće misije” nije najbolji u seriji ali je svakako najzabavniji akcioni film u njoj. Usudio bih se reći i uopšte u poslednjih nekoliko godina . Jer, ako ništa drugo, od letnjih blokbastera očekujem pre svega zabavu.
Serijski pristup u “MI:Fallout” se ne ogleda samo u tome što je za scenario i režiju zaslužan isti čovek kao i u prethodnom nastavku, Christopher McQuarrie (Jack Reacher). Ni to što je gotovo direktni nastavak prethodnog (sa sve istim glavnim antagonistom). Glavni razlog da “MI” filmovi postaju neki vid velike filmske (TV) serije je taj što smo stigli u fazu kada je Itan okružen timom starih i proverenih saradnika čije mane i vrline već dobro poznajemo (i za čije sudbine, nažalost same filmske naracije, uglavnom i ne strepimo) Zbog toga ne gubimo dragocene minute u uspostavljanju odnosa među njima.
Od početka, “Misija Razilaženje” čvrsto zariva zube u akciju i saspens te, već pomenute, minute ne troši ni na šta drugo osim esencijalne filmske zabave.
Odmah na početku dobijamo taj okvirni zaplet i glavnu misiju (sprečavanje aktivacije nestalih nuklearnih glava) a onda sledi jurnjava Itana i njegovog tima sa jednog na drugi kraj sveta. I ako povremeno jasno uviđamo da su neke stvari na ekranu naprosto nemoguće (taman kada se desi nešto desi se još nešto a potom i još nešto tipa “pa neće valjda sada i ovo…vauu…okej,to je to…ne… ipak nastavjaju sa ludilom”) uživaćete u ovom filmu onoliko koliko ste spremni (i opušteni) da dozvolite da vaš racio ne navlada emocije. Jer, ako zanemarimo te (nekima verovatno iritirajuće) detalje, ne postoji nijedan racionalno razumni argument koji može neko izneti protiv načina kako su snimljeni/režirani ovi akcioni delovi filma. A pošto od tih 147 minuta verovatno 120 minuta čini čistokrvni adrenalinski rolekoster ne čudi što sam kao krajnju ocenu dao ovu koja upravo sledi:
Na skali od (1-6) ocena: 5 –
recenzija: Biograf
Osim Tom Cruise, u ovom nastavku glume i:
Henry Cavill, Simon Pegg, Ving Rhames, Rebecca Ferguson, Alec Baldwin i mnogi drugi…
p.s. ako vas interesuje koji je, bar za sada, najbolji sedmi deo neke franšize morate se “vratiti” u 1994 godinu i film koji u svom naslovu ima i ime režisera koji nam je i podario taj serijal i koji se u tom, sedmom delu, zauvek oprostio od njega…
