Hideo Nakata je “krivac” za jedan od najjezivijih filmova koji nam je podarila (japanska) kinematografija krajem dvadesetog veka. Naravno, u pitanju je Ringu i ona kosmata devojčica Sadako koja voli da iskače sa tv ekrana. “Chaos” je snimljen dve godine kasnije i očekivao sam da je ovde Nakata u punoj formi.
Dobro, nisam se baš nadao da će biti u formi jednog drugog Nakate koji je otprilike u to isto vreme žario i palio apeninskim poluostrvom. Mislim naravno na, verovatno najboljeg japanskog fudbalera svih vremena, Hidetoshi Nakatu.
Ali opet, kada sam video da je u pitanju gotovo hičkokovska premisa, o tajanstvenom nestanku, mlađane i lepe, supruge japanskog biznismena kome se ubrzo javlja kidnaper sa visokim novčanim zahtevom, i kada već posle petnaestak minuta “Kaosu” krene sasvim neočekivanim tokom, očekivanja su mi dodatno porasla.
Nažalost, scenario uopšte nije toliko pametan koliko se verovatno to autorima učinilo, niti je struktura filma (koji, gotovo haotično, skače iz sadašnjih u prošla zbivanja) toliko genijalna da bi mogao da oprostim jasno vidljive mane. A njih ima i previše.
Pođimo od same režije. Čitav film deluje kao nekakva studentska vežba u kojem je, vidljivo talentovanom, ali dovoljno ne fokusiranom i ne mnogo iskusnom reditelju dozvoljeno da eksperimentiše i sa formom i sa strukturom filma. Tako će “Chaos” povremeno zaličiti na rane radove Brajan De Palme, potom će se pretvoriti u direktni omaž hičkokovoj “Vrtoglavici” da bi zatim Nakata iz svog Ringa pozajmio za jednu scenu crno belu fotografiju, i sve do ludačko besmisleno apstraktnog kraja koji opet podseća (na jedan dosta magloviti način) na filmove francuskog novog talasa (pre svega mislim na Žan Lik Godara).
Ovakav miks, dosta predvidljivi, scenario ni malo ne opravdava. Zaplet se bazira na čistoj žanrovskoj realnosti a rasplet na nekakvoj magijskoj fantaziji. Ni poneki zanimljivi kadrovi i atmosferične scene ne mogu da promene generalni utisak da je “Chaos” jedan spor i često naporan triler koji ima probleme i sa tempom radnje ali i, kada se razotkrije glavna misterija, osnovnim motivom delovanja protagonista filma.
Na kraju, ne pitamo se ni toliko kako su “oni” uopšte pomislili da je njihov plan ostvarljiv, nego se pitamo zbog čega smo uopšte dozvolili da nam Nakata zalud utroši stotinak minuta života gledajući ovu “umetnost”… a onda, optimistično zaključimo, da ćemo ovo bar preživeti za razliku od junaka “Ringu” kada odgledaju onu zlosrećnu video kasetu.
Na skali od (1-6) ocena: 2 +
