Osnovni problem koji imam sa „Rough Night“ nije to što je u pitanju varijacija na temu koja je već miliona puta obrađena na bolje i lošije načine (žurka, ovog puta, devojačka koja pođe po zlu) nego što je ovaj film većim delom prokleto dosadan.
Četiri drugarice sa koledža se, nakon deset godina, ponovo okupljaju u Majamiju da bi proveli nezaboravno devojačko veče u čast Jess (Scarlett Johansson) koja samo što nije stupila na ludi kamen. U Majami direktno stiže i Jessina prijateljica iz Australije Pippa (Kate McKinnon praktično jedina u glumačkoj postavi koja uspeva da nas par puta i stvarno nasmeje).
Nakon ludog provoda u noćnom klubu vrhunac večeri treba da predstavlja dolazak striptizera u iznajmljenu vilu na obali okeana. I kao što uvek biva u takvim situacijama neko će se tu okliznuti (na taj ludi kamen) a neko razbiti glavu (o ludi kamen) a nevolje će tek početi da se multipliciraju.
Na sreću, pošto je „Rough Night“ komedija nećemo se previše baviti moralnim dilemama i strahovati kao u trilerima. Na nesreću, pošto je „Rough Night“ loša komedija, skromnih (za današnje trendove) 101 minut filma će nam izgledati kao večnost pa ćemo se, umesto moralnom, baviti dilemom da li odmah prekinuti sa gledanjem.
„Rough Night“ ima inače užasno iritantan početak u vidu žurke iz 2006 godine kada ove iste „ocvale“ glumice glume nekakve tek procvale brucoškinje. Taj početak odmah smešta film u parodično neozbiljni kolosek te ništa što sledi ne shvatamo dovoljno ozbiljno da bi stvarno „ozbiljno“ shvatili zašto ovi groteksni likovi sa ekrana čine stvari koje čine. Ajde što su „pozajmili“ osnovu premisu iz znanto boljeg (a opet ništa posebnog) i odavno zaboravljenog filma iz 1998 godine „Very Bad Things“ a potom, takođe ukrali pardon, pozajmili ideju iz veoma dobre komedije „Weekend at Bernies“ (koji ni sam nije baš originalne ideje) već su oba ova pomenuta filma pročitali u sasvim pogrešnom ključu.
I u jednom i u drugom humor se gradi na postupcima i situacijama u koje glavni junaci dospeju pokušavajući da se nekako iskobeljaju iz nevolje u kojoj su se obreli. Nasuprot „Ludilu devojačke večeri“, u pomenutim filmovima protagonisti sve vreme igraju/glume „strejt“/ozbiljno uprkos urnebesnim i paradoksalnim okolnostima i događajima koje su ih snašle što je već dovoljno bar za blagi osmeh na licu.
U „Ludilu devojačke večeri“ stvari trebaju da su nam smešne pre svega zato što su naše junakinje navodno smešne. Ali, one jednostavno nisu… Takođe, čitava odiseja sa Jessin-im verenikom (Paul W. Downs) prilično nezgrapno umetnuta u priču i taj paraleni tok radnje dodatno guši i onako već ne mnogo zanimljiv glavni tok.
Demi Moore je protraćena u potencijalno zanimljivoj ulozi kao deo komšijskog para svingera a Jillian Bell u ulozi „krupne“ Alice, kao praktično centralni komični karakter, jednostavno ovde nije uopšte smešna.
Dakle, zaobiđite Skarlet (ako smete 😉 ) a ako vam se gledaju filmovi na ovu temu pogledajte napr. Deveruše.
Na skali od (1-6) ocena: 2
