Hereditary aka Nasleđeno zlo (2018)

Pogledao sam sinoć “Hereditary”. Bilo je to šokantno iskustvo. Šokantno loše u mnogo čemu.

Moram priznati da sam nestrpljivo iščekivao da se ovo čudo pojavi u našim bioskopima. Kažem čudo jer “Hereditary” je pratio neobično dobar glas. Mnogi kritičari su pisali o njemu u superlativu, neki su ga čak poredili sa klasicima horor žanra poput “Isterivača đavola”(The Exorcist)” i “Usijanja”(The Shining) a gotovo unisono se tvrdilo da je u pitanju jedan od najstrašnijih filmova poslednjih godina. I neki (kritičari) koje redovno pratim (što ne znači da se i slažem ) uglavnom su imali mnogo toga pozitivnog da istaknu.

Dakle, sinoć sam bio spreman da prisustvujem sporom ali efektnom psihološkom horor filmu koji je superiorno režiran i koji, osim što je veoma jeziv, ima, kako rekoše, i izuzetno efektan završetak koji te tera na razmišljanje. I da, svi su hvalili Toni Collete. Od svega toga, uglavnom sam dobio šipak…ili nanu (koji čaj već više volite). Dobro,Toni Collete je stvarno bila odlična.

“Heridatary” definitivno nije najstrašniji film poslednjih godina…rekao bih čak i da nije nimalo strašan. Osim nekoliko vizuelno upečatljivih kadrova nema ovde ni jedne  stvarno jezive scene (osim ako vam je ovaj film sedmi horor koji ste pogledali u životu). Ima bizarnog, ima groznog…strašnog ? Ne baš. Nema ni jump-scare-ova ali zar moram biti oduševljen time što režiser (istovremeno i scenarista) Ari Aster pokušava da gradi atmosferu beznađa i straha i nekim drugim filmskim sredstvima, osim onih, na koje nas je navikao standardni savremeni (i uglavnom loš) horor. Ovom festivalskom čedu je odmah nalepljena etiketa “arthouse” a taj uski krug onih koji su ga odgledali na tim festivalima predstavljali su ga kao najbolju/najgoru čuvanu tajnu. Okej nezavisni/indi(pedent) film (A24 stoji iza distribucije), ali art ? Što se mene tiče, svaki, pa i najgori produkt nekog velikog studija posmatram kao art… film je sedma umetnost, zar ne?

Pošto, pre sinoćne projekcije, ni trejler nisam odgledao, ispričaću vam  samo osnovni zaplet, Na početku, prisustvujemo sahrani jedne babe. Uskoro otkrivamo da ožalošćena porodica (sa gornje slike) ima puno skrivenih tajni i problema a ni (mrtva) baba nije baš čista…naprotiv.

Prva trećina “Hereditary” je zanimljiva, lagano tenzično podižuća (porodična) psihološka drama, u kojoj se, na prvi pogled, polako razotkrivaju karte i daju temelji likova koje ćemo pratiti. Još od prvog kadra (“ulazak” kamere u minijaturnu kuću i dečiju sobu što je inače i profesija lika Toni Collete, mislim na pravljenje minijatura a ne na ulaske kamera) režiser Aster nam daje do znanja da čvrsto drži konce u svojim rukama i da ćemo prisustvovati njegovom perfomansu. To istovremeno znači da je Aster odgovoran i za sve ono što je dobro ali i ono što je loše u ovom filmu. Nažalost, ono što je dobro gotovo je fenomenalno ali ono što je loše je toliko katastrofalno loše da je krajnji rezultat gotovo  negativan (kao što neke fudbalske reprezentacije “umiru u lepoti” dok gube utakmice, i tu ne mislim na ovu Krstajićevu).

Ta prva trećina se završava jednom podužom brilijantom sekvencom u kojoj se odigra jedan šokantni događaj koji i publiku (mene) a i protagoniste totalno izbaci iz ravnoteže. Potom kreće, kako bih rekao (u smislu da pokušavam da otkrijem pravu reč), konfuzno-interesantna, druga trećina, jer sada se nalazimo u nepoznatim vodama i gledamo kako se sprema oluja, te usporavanje radnje, konfuznost zapleta upetljanih sa “teškom” dramom, možemo, na neki način, tolerisati jer apsolutno nemamo pojma (ili barem ja) kud će ovaj brod nastaviti plovidbu…te nam je, kao što rekoh, interesantno da nagađamo šta će biti dalje.

I onda ulazimo u tu završnu trećinu (film inače traje predugih 127 minuta) u kojoj, umesto oluje, prisustvujemo dobro poznatom klasičnom povetarcu, sa mnogim, često bizarno smešnim klišejima. Neke scene, koje su, valjda, trebalo da deluju katarzično i snažno, na granici su parodije (čak i sjajna Toni Collete ne može da se izbori sa nekim čudnim scenarističkim zahtevima kojima je podvrgnut njen lik), izazivajući i smeh publike u trenucima kada je morao vladati glavni užas. A možda tome i doprinosi vidna dosada koja se proteže još iz te druge trećine da bi postala dominatna u završnici, te sam često lovio sebe u “potrazi za daljinskim” da bih pokušao da “premotam” scene i da stignem do tog famoznog kraja.

A taj, famozni kraj(kralj), je nešto o čemu će se tek raspravljati. O toj pretećoj oluji koja se završava plitkim prdežom.  Ne valja kada vam film dozvoli da se otrgnete od njegove magije. Onda, umesto da posmatrate mađioničara na sceni koji izvodi neverovatni trik zverate okolo u potrazi za zgodnom njegovom pomoćnicom…i to samo zato što ste, neposredno pre toga, otkrili da taj famozni mađioničar ima zeca skrivenog u džepu kaputa a da mu iz rukava viri, pre toga, nestala šarena traka… i onda shvatite da ovaj mađioničar i nije baš neki.

Na skali od (1-6) ocena: 2+

p.s. neki “Hereditary” porede sa “The Witch” i sa “The Babadook“. To čak i ima nekog smisla…jedino što je “Babadook” superiorniji psihološki portret disfunkcionalne porodice  a “Veštica” mnogo bolje rekreiran apsurdno mistični mikro svet.

p.p.s. ako dovoljno spustite očekivanja možda vas ipak “Nasleđenio zlo” i prijatno iznenadi. I onako se lepota krije uvek u očima posmatrača.

p.p.p.s. mada. čisto sumnjam 🙂