Sasvim je jasno zašto je „Hugo“ te, već davne, 2011 godine dočekan sa ovacijama od strane kritike i od holivudskog establišmenta ( nominovan je čak za 11 oskara). U pitanju je delo Martina Scorsese-a, jednog od retkih velikana iz sedamdesetih godina prošlog veka čiji filmovi su i dalji relevantni. Ovaj majstor Martin je svog prvog oskara dobio tek 2006 (Departed) a taj film definitivno nije u rangu njegovih najboljih filmova, što više govori o Oskaru nego o Martinu.
Takođe, „Hugo“ je otvorena (ljubavna :)) posveta pionirima filma, pre svega Žoržu Melijesu, i nesumnjivo je da će oni koji bar malo poznaju istoriju sedme umetnosti (ajd da hrabro ubrojim i sebe u te „odabrane“) naći ovde puno slatkih referenci na davne godine kada je ova umetnost bila smatrana vašarskom zabavom… Onda su došli neki (i Martin beše među njima) i vašar pretvorili u umetnost, sve dok se opet zahvaljujući nekim drugima, nije vratila, kao prosta pučka, vašarsko-dečija-obavezno-super-kostimirana zabava).
Opet, oni koji pojma nemaju ni o Melvilu niti o „Ulasku voza u stanicu“
gledaće bajkovitu priču o dečaku Hugo (mlađani Asa Butterfield Ender’s Game) koji živi na železničkoj stanici, sakriven iza velike satne konstrukcije sa najlepšim pogledom ka Parizu. Majka mu je mrtva, otac nastradao u nesreći, pijani ujak „oteo“ i odveo da mu bude šegrt tog časnog časovničarsko železničkog zanata.
Dok provodi usamljene dane glavne nevolje mu zadaje opako smešni žandar koji obožava da lovi nezbrinutu decu. (Sacha Diktator Baron Cohen koji likom i delom a najviše izgovorom podseća na ovog junaka iz “Alo Alo”) .
Tu je i misteriozni trgovac raznoraznih zanimljivih sitnica (Ben Kingsley)
Njegova ćerka ( dražesno neobična Chloe Grace Moretz) Hugu će uskoro postati i jedini prijatelj.
„Hugo“ je sa svojih (oko) 160 miliona dolara budžeta daleko najskuplji film koji je Martin radio, i fala bogu, ta raskoš se ovde očigledno vidi. Scenografija impresivna, pojedine scene spektakularne i sve još to snimljeno kao 3D (koji, nažalost, nisam imao priliku da odgledam). Dakle, sa te vizuelne strane nemam zamerki…naprotiv.
Ono gde film škripi jeste scenario. Film nesretno balansira između dve priče. Prva je o dečaku i automatonu (mehaničko napravljene lutke koja je „isprogramirana“ da odredi tačno određeni posao, ovde, da napiše jednu poruku), druga se bavi zaboravljenim velikanom i njegovim delom. Kada se priče počnu preklapati jedna od njih veoma brzo preuzme dominaciju i nekako se previše brzo zaboravi na suštinu i dušu ovog filma, na tog našeg Huga. I tako, dok gledamo tu neku drugu priču , lepu na oko, ne možemo a da se ne zapitamo kako bi ovo sve izgledalo da je „Hugo“ stvarno bio film o Hugu…
Na skali od (1-6) ocena: 3+
