Nije se puno čekalo na nastavak ultra uspešnog prvog dela. U međuvremenu je kreirano i nekoliko spin-off-a koji su dovoljno profitabilni da New Line Cinema izgleda namerava da napravi franšize po svakom i malo bitnom liku/monstrumu koji se pojavio u nosećom serijalu te nas napr. ove godine čeka “The Nun” a uskoro i “The Crooked Man”. Prokleta lutka Annabelle odavno već ima svoj serijal.
Ono što je (meni) najviše zanimljivo kod Conjuringa istovremeno mi je i najveća mana. Verovatno znate da se ovaj serijal, navodno, zasniva na istinitim slučajevima paranormalnog dua istraživača, bračnog para Ed i Lorraine Waren-a (Lorraine je čak još uvek živa) kojeg i ovog puta, naravno, glume Vera Farmiga i Patrick Wilson. To istovremeno znači, uopšte ne ulazeći u to koliko su sami događaji “realni”, da niko od naših dvoje protagonista, opet, realno i nije u životnoj opasnosti. Jer, možeš da fingiraš pojedina dešavanja, kompletne priče i likove, ali ne možeš da ih ubiješ jer si se već na početku izjasnio da je ovo dvoje stvarno postojalo (i dalje postoji)
Sa druge strane, to što se poziva na “stvarnost” pruža mogućnost autorima da se poigraju sa nekim čuvenim natprirodnim fenomenima koji i dalje golicaju maštu svakoga od nas koji vole ‘vake stvari. Tako su u nastavku “spojili” najpoznatiju posednutu kuću u Americi “Amityville” sa “Enfield poltergajstom” u Londonu (koji pak nema veze sa Anfield stadionom u Liverpulu).
Ovog puta, londonska familija Hodgson je ta koju progone duhovi. Nakon niza natprirodnih incidenata naš bračni par Waren dobija poziv i stiže, iz daleke Amerike, da utvrdi da li je u pitanju pravi slučaj nečastivih sila na delu ili je u pitanju napr. tinejdžerski bunt pomešan sa rapidnim reakcijama na pubertet. Lorraine ima i drugih problema jer shvata da demonska pojava (u vidu prikaze časne sestre) koju je prvi put ugledala (na početku filma) u Amityville kući iz nekog razloga je prati, i “pridružuje” engleskim avetima.
Nastavak “Conjuringa” je u svemu veći od prvog dela. Budžet je veći, specijalni efekti/prikaze bogatiji, a i duži je za nekih 20ak minuta (ukupno traje 134 min.). Ta dužina se nažalost i dobro oseti te dok je prvi deo uglavnom bio sve vreme, ako ništa drugo, zabavan, ovaj drugi deo je povremeno stvarno monoton. Naročito to mislim na deo pred samu završnicu, pre konačnog (povremeno stvarno preteranog) obračuna. Taj “deo pred buru” loše “isprogramiran” tenzijom (hoće/neće) nepotrebno produžava vreme trajanja filma. Umesto da su odmah iz tačke B krenuli u tačku C, naši junaci moraju prvo da “obiđu” i tačku D i E, da bi se konačno vratili na B i krenuli ka C (onaj ko pogleda ovaj film nema sumnje da neće razumeti o čemu ja to ovde trabunjam 🙂 )
Opet, ta dužina nam donosi i nekih par neočekivano uspelih emotivnih momenata, poput scene sa donje slike kada se Ed dohvati gitare i počne da peva Elvisa…
Režiser je opet James Wan. Atmosfera ’70ih je gotovo savršena pogođena i svi vi koji ste voleli prvi deo nema razloga da ne uživate u nastavku
Na skali od (1-6) ocena: 3
recenzija: Biograf
