Biznismen po imenu Harold Pelham (Roger Moore), u sred bela dana, napušta kancelariju, seda u svoj Rover P5B i hita domu svome. Iznenada, tokom vožnje, nabacuje ludački izraz lica (izuzetna facijalna ekspresija ser Rodžera Mura), otkopčava pojas, dodaje gas i suludom vožnjom doživljava, umalo pa fatalnu nesreću. Mesto radnje savremeni London…iz 1970 godine.
Nakon oparavka gospodin Pelham pokušava da nastavi normalni život koji čini i njegova porodica (supruga i dvoje male dece) ali ubrzo otkriva da više nije sam… Naime, istog takvog Pelhama (što bi neki rekli pljunuti on, tj, Pelham) viđaju na drugim mestima…sa drugim ženama (a taj igra i bilijar i to ne džepni…tačnije snooker).
Neki bi rekli da je Pelhamov najveći problem taj što je, izgleda, pomerio sa svojom pameću pa se ne seća šta tačno radi. Pelhamova supruga (Hildegarde Neil) nije takvog mišljenja. Njoj je najveći problem taj što on nema želje/volje da ispunjava bračne dužnosti (što saznajemo u jednom nadahnutom razgovoru između njih dvoje i to bez Murovih ekspresija).
Oprhvan svim tim, naš Harold (moj i tvoj), kreće u potragu za tim misterioznim dvojnikom iliti, kako nam sam naslov sugeriše, potragu za samim sobom. Da li je Pelham (Harold) lud ili je žrtva zavere konkurentske kompanije ? Ili je možda zakoračio u zonu sumraka a da toga nije ni svestan… Da li će njegova supruga konačno pronaći zadovoljavajući (u svakom smislu) odgovor na pitanja kojoj se vrzmaju po glavi… Zbog čega njihova deca govore (tj. su nadsihnronizovana) kao da je ovo italijanski film kome sinhronizaciju na engleski rade Indijci i da li je upravo zbog njihovih užasnih glasova Harold Pelham skrenuo sa puta…i pameti…
Sve ove a i druge stvari saznaćete ako odgledate ovu (slabo) interesantnu misteriju iz 1970 godine. Odnosno, pogledaćete ga u svakom slučaju ako vam je Roger Moore drag glumac (kao napr. meni) jer on je, a nakon gledanja filma meni iz sasvim nepoznatih razloga, izjavio da mu je ovo najomiljeniji film u kome je odigrao najbolju ulogu.
Doduše, “The Man Who Haunted Himself” je režiran iskusnom rukom Basila Deardena, fotografija je prvoklasna, glumci veoma dobri, a postoji i par (klaustrofobično paranoičnih) scena koji najavljuju mogući užas…od kog, naposletku, nema ništa. Možda je ova sama priča, od pre nekih 48 godina, u svoje doba delovala originalno i intersantno (mada, dvojnici i dualna struktura naših ličnosti je tema o kojoj se diskutuje od pamtiveka) ali, iz današnje perspektive, ovo najviše liči na neku epizodu “Zone sumraka” i to mislim na onaj rivajvl iz osamdesetih godina.
Igrom sudbine, upavo u gornjoj sceni/kadru Roger Moor-ov lik izgovara (parafraziram) da ovo nije špijunaža u stilu Džejms Bonda, a ironijom sudbine, režiser Dearden će nepunih godinu dana od premijere ovog filma nastradati u, ovog puta fatalnoj, saobraćajnoj nesreći,
Na skali od (1-6) ocena: 3
