Poslednji iz takozvane “Kornet” trilogije, The World’s End je sigurno i najslabije ostvarenje u tom nizu. To ne govori doduše ništa o samom kvalitetu ove komedije jer teško je da će i jedan budući film Edgara Wright/Simon Pegg nadmašiti biser poput Shaun of Dead koji zaslužuje ponovno, nakon gotovo 10 godina, gledanje pa se možda recenzija nađe i na ovom blogu (isto važi i za drugi deo u toj trilogiji iz 2007 Hot Fuzz.)
Početak filma, tih nekih prvih pola sata, je apsolutno brilijantno. Grupa prijatelja iz detinjstva odlučuje da se posle dvadeset godina ponovo okupi u svom rodnom mestu i da završi misiju koju su tada bezuspešno započeli… jedan sasvim jednostavan zadatak. Obići sve pabove u gradiću i u svakom popiti po jedno piće. Poslednji u tom nizu je pab “The World’s End”.
U stvari, ovo što sam prepričao jeste početak filma ali nije baš to sto posto tačno. Samo lik Gerija Kinga (sjajni Sajmon Peg), retko iritantan i nesnošljiv četrdesetogodišnjak koji je doživeo poraze praktično na svim poljima, je onaj koji želi da pokušajem “vraćanja” u mladost, u doba kada je bio neko i nešto, (re)kreira neko smisleno značenje svom trenutnom životu. Vodeći se sintagmom cilj opravdava sredstvo učiniće sve da svoje “prijatelje” natera da mu pomognu u ostvarenju tog plana.
Nisam gledao toliko antipatičnog lika kao heroja nekog filma još od (sjajnog) Hodejegerne. Ovde, doduše, Geri King do kraja ne postaje nimalo simpatičniji… niti doživi nekakvu katarzu…jednostavno, sticajem okolnosti “prinuđeni” smo da navijamo za njega. To je ono što svakako daje posebnu dimenziju “The World’s End”.
Ako ste gledali trejlere i čitali (neke ali i ne ovu 🙂 ) kritike, trenutak, kada film iz komedije o “matorim tinejdžerima” pređe u sasvim drugi žanr, nije bio šokantan. Nažalost u tom momentu započinje i osnovni problem.
Da je ostalo na nivou horor/SF/ sa elemenitma komedije verujem da bi kao celina “The World’s End” bolje delovao…ali ne… hteli su da ovim putem dokače i savremeni društveni trenutak u kome se Britanija (tada) nalazi i možda čak i naslute paranoju koje će dovesti par godina kasnije do BREXIT-a. Takođe, film se istovremeno podsmehne i establišmentu, ali potom priču približe porukama koje su naprimer više primereni Orvelovoj 1984, odnosno znatno ozbiljnioj satiri. Zbog toga je film opterećen nekim predugim dijalozima i scenama koji i previše usporavaju radnju.
Ipak sasvim solidna ocena za The World’s End. Zabavan je to film…u priličnoj meri…
Na skali od (1-6) ocena: 4 –
recenzija: Biograf
