Matori Ewan Dean se vraća iz šetnje i zatiče otvorena (podna) vrata ka podrumu. Sav unezveren, dok ga neko/nešto progoni, razbija ogledala po kući. U sledećoj sceni, Dean Ewan, skače sa vrha svoje ogromne kuće/palače i razbije se o beton ko kad dete baci zvečku… sa 16 sprata. Poslednje što je pokojni Ewan pomislio, a pre nego što se upokojio, beše sledeća rečenica: “Kada bi gledaoci serije “Rekvijem” znali šta ih čeka u narednih šest epizoda, poželeli bi da su skočili odmah sa mnom”
Nakon traljavog početka, “Requiem” neizostavno i veoma, veoma sporo, srlja ka svom još traljavijem završetku. Jer, ako je nešto gore od prve epizode “Rekvijema” jeste poslednja. Priča o čelistkinji Matildi koja se, nakon traumatičnog događaja sa njenom majkom, upućuje u mesto Penllynith (Wales) da istraži šta se krije iza misterioznog nestanka devojčice Carys daleke 1995 godine, možda je, na papiru, nekom zvučala kao okej ideja. Na tom istom papiru verovatno je bila i neka crta kokaina jer, samo pod uticajem teških narkotika, za “Rekvijem” je neko mogao da da zeleno svetlo.
Ali ajde što je ovo i snimljeno nego je legendarni BBC, nekadašnji pojam za kvalitet, ovih šest epizoda i emitovao tokom februara/marta 2018 godine na svom prvom kanalu. I umesto da bruku sačuvaju za sebe, Netflix se potrudio da je proširi svuda po svetu.
Šest epizoda ove serije koja je možda mogla da funkcioniše kao relativno zanimljiv triler pretvoreno je u šest koraka ka ambisu, prepunom duhovitih duhova, bukvalno neopisivog i nevidljivog zla, situacija i likova koje smo X puta videli u mnogo boljim filmovima i serijama, iritirajuće muzike praćene još iritirajućim zvučnim efektima, glumcima koji kao da su utekli iz “Nemanjića” sa dijalozima gorim i od “Sinđelića” i konačno, ali ne i poslednje, režijom koja liči na rad najslabijeg sa klase Ed Vuda.
Nemojte gledati “Requiem”… ima nas, budala, koji su ga već gledali.
Na skali od (1-5) ocena: 1+
