Džon Hjuz (John Hughes) i Džon Kendi (John Candy). Hjuz je 1982 godine započeo svoju filmsku karijeru kao scenarista filma „National Lampoon’s Class Reunion“. Sledeće godine, Hjuz piše scenario za prvi deo najuspešnijeg National Lampoon serijala, Vacation (sa Čevi Čejsom kao Klark Grisvoldom). Na snimanju ovog fima dva Džona su se upoznala i njihovo poznanstvo saradnja i druženje trajalo je do kraja njihovih života. Ali ne..nije ovo priča sa srećnim krajem.
Veliki, preveliki, dobri Džon Kendi iznenada je preminuo od posledice srčanog udara u svojoj 43 godini tokom snimanja fima „Wagon East“ (1994) . Vidno potresen ovom tragedijom Džon Hjuz se iste godine praktično povlači iz javnosti i zauvek prestaje da režira filmove (ali nastavlja još neko vreme da isporučuje scenarije i producira, da bi i to prestao nakon par godina). 2009, u 59 godini umire i Džon Hjuz. Srčani udar.
I toliko, za sada, o tome.
„Ujka Bak“ je komedija o zgubidanu Bak-u kome je glavni cilj u životu da ništa ne radi, tj. da ne radi ono što rade ljudi u njegovim godinama. Posao, ženidba i deca ne da su mu na poslednjem mestu na listi, nego i nisu na toj listi. Jedine liste koje koristi su one kladioničarske. E takav Bak, postaje jedina moguća dostupna opcija za čuvanje dece (6,8 i 15 godina) njegovom bratu kada, zbog bolesti svog tasta, mora iznenada da otputuje sa suprugom.
A ujka Bak dobro poznaje te klince…toliko dobro da se ni njihovih imena ne seća kako treba. A to je tek početak
„Uncle Buck“ će uvek imati posebno mesto u mom srcu (pre srčanog udara). To mi je jedan od dragih filmova iz osamdesetih čiju (šugavu) VHS kopiju još uvek čuvam u nekom budžaku (mog detinjstva). I kao što napr. naslovna strana neke stare epizode Zlatne Serije kod nekih pobudi talas nostalgije tako isto to učine i neki filmovi (napr. sa Trejsi Lords, mada nisam siguran da li njeni filmovi bude samo nostalgiju ). I to je i normalno.
Pa opet, za ovaj prikaz potrebno je biti objektivan. Naročito sada kada sam Baka odgledao ponovo posle nekih 15ak godina. „Uncle Buck“ je ipak jedna prosečna komedija. Neki gegovi jednostavno više nisu smešni. I dalje je klinac Macaulay Culcin neodoljiv u ovoj svojoj „audiciji“ za „Sam u kući“. I dalje su, blago rečeno, nekonvencionalne metode kojima ujka Bak rešava ljubavne „probleme“ svoje nećakinje urnebesne (interakcije koje Bak ima sa njenim momkom je jedan od vrhunaca filma).
Pa opet, ovo kao celina ima dosta problema. Periode smeha zamenjuju dugi (predugi) periodi neuspešnih fora (napr. odlazak Kendija u školu i poseta direktorki nekada mi je bila veoma duhovita…sada…pa i ne baš). Takođe, sentimetalni delovi, koje Bak i te kako ima,su često neuverljivi i suviše lažno melodramatični. Tempo i čitava struktura filma deluje kao nedovršen proizvod to jest, mnoge stvari su mogle biti izbačene iz ovog inače ne dugog filma (99 min.). Jednostavna priča o odrastanju (i tu mislim pre svega na odrastanje karaktera koga tumači Džon Kendi) ima na sebi sve (požutele) tragove osamdesetih.
Da je ostalo na nivou čiste komedije poput napr. „Licence to Drive“ i „Uncle Buck“ bi mnogo bolje „preživeo“ test vremena. Ali zato, „Avioni vozovi i automobili“ o kojima ću uskoro pisati (čim ih ponovo nakon par decenija pogledam) ne bi trebali da iznevere. Zar ne ?
Na skali od (1-6) ocena: 3
