Najbolji film iz 2017 koji sam pogledao u bioskopu je upravo ovaj. To ne znači da je i on stvarno najbolji jer, u najboljem slučaju, do sada sam odgledao tek 10ak naslova iz protekle godine (što najbolje govori o fantastično fanatičnoj aktuelnosti ovog sajta). Ali najbolje je da najbolje ne govorim o tome..
Nisam gledao ni jedan raniji film ovog grčkog autora (sa sedištem u Londonu) tako da sam otprlike znao samo da je u pitanju nekakav triler, da glume dobri glumci, i da ima dobre kritike… Dovoljna tri dobra za odlazak u mračni teatar. Bio sam iznenađen kada sam ušao u salu i otkrio da sam jedini gledalac (nekih 5 minuta pre projekcije) a još više iznenađen kada se ta ista sala, za par sledećih minuta, napunila gotovo u celini. Ništa od toga se ne može uporediti sa užasno bizarnim i gotovo magnetičnim iznenađenjem koje me je zapljusnulo sa velikog ekrana gotovo od prvog minuta filma.
“The Killing of a Sacred Deer” je jedan od najtraumatičnijih filmova koje sam odgledao u mom životu, a vala…gledao sam svašta. Brilijantno režiran i maksimalno dosledan autorovoj (taj Grk je i scenarista i režiser) viziji uz vrhunsku glumu svih glumaca (Kidman i Farel što se ono kaže, kidaju )…
Problem sa “The Killing of a Sacred Deer” je naravno taj što se većini publike ova vizija neće dopasti niti će se dopasti onima koji očekuju od filmova samo zabavu. Takođe ne očekujte ni jasnu žanrovsku strukturu/odrednicu niti klasične klišeje na koje ste navikli od ovakve vrste filmova jer, realno, ovo i nije od te vrste… ovo je unikat.
Od uvodne scene (sa onim krupnim kadrom pulsirajućeg srca) koja gledaocu (koji napr. mirno gricka kokice u sali) odmah prakticno zalupi snažni “šamar”, “The Killng of Sacred Deer” nastavlja neumoljivo i podmuklo da vas udara ispod pleksusa i čini maksimalno da vam bude neugodno. I dok se nadate da ipak ima izlaza na kraju tunela, završnica vas nokautira i polomi vilicu.
Ali sami ste krivi što ste odlučili da ga odgledate. Izuzetan film ali i onaj koga ne bi nikome preporučio tj. “pogledajte ga na sopstvenu odgovornost”.
Na skali od (1-6) ocena: 5-
p.s. nema u ovom filmu nikog za kog bi se gledaoci vezali niti nam je neko simpatičan i jesu svi sterilni (kao napr. bolnica u kojoj se znatni deo radnje odigrava) ali to je upravo i bila Yorgosova namera. Zato sam i napomenuo da je režija gotovo pa perfektna jer ono što je zamislio to je i sproveo. “Ubistvo svetog jelena” nije mučan jer vam je stalo do likova sa ekrana, mučan je jer vas je reditelj od početka bacio u taj crni bunar iz kojeg sve vreme pokušavate da pobegnete ali iz nekog bizarnog (a ja bih rekao majstorsko filmskog) razloga, ne uradite to na najjednostavniji način tako što ćete bataliti gledanje i izaći iz sale (ugasiti TV), nego sve vreme ste zakucani za ekran sa još bizarnijom ličnom nadom da će se ipak ukazati trunka spasenja i (filmskog) izlaza… a onda,u trenutku kada shvatite, u završnici, kuda sve ovo vodi suviše je kasno da “napustite brod” i tonete do samog kraja…kao da ste na Titaniku, vezani za neki stub, dok vas voda okružuje i potapa.
