Pošto je ovo prvi put da pišem o nekom (ne)delu ove gromade i legende američke televizije i Holivuda, ovog Spilberg wanna be genijalca i intelektualca, ovog američkog Džeja (i Džeja), red je da ga i malo predstavim mojoj višemilenijumskoj čitaločko gledalačkoj publici.
Džej Džej Ambrams iliti J.J. Abrams je pod moje reflektore uplovio daleke 1992 godine sa filmom „Forever Young“.
Masno lažem naravno. Pojma nisam imao tada ko je pisao scenario za ovaj zašećereni film Mela Gibsona (koji mi je ipak ostao u sasvim pristojnom sećanju). Džej (i Džej) je pisao i scenarije za patetični (ali veoma gledljivi) Armageddon, te mu se čak omakao i scenario za kultni „Joy Ride“ (koji jeste varijacija na Spilbergov Duel) mada je taj kultni status ovaj film ipak zaslužio pre svega zahvaljujući harizmi glavnih glumaca i umeću režisera, stvarno legendarnog John Dahla, koji je uspeo iz suve drenovine (scenaria) da iscedi super zanimljiv filmčić.
Mnogo više uspeha J.J. doživljava na televiziji. „Felicity“ koju je kreirao 1998 godine meni je jedna od omiljenih tv serija iz tog perioda i verovatno glavni (da ne kažem i jedini) razlog što mi je Abrams ipak među dragim likovima. Jer, pokazaće se i tu, ali i u njegovim sledećim projektima (Alias, i taj žalosni Lost) da je Abrams odličan u nabacivanju ideja i kreiranju zanimljivih (doduše ne baš i originalnih) svetova i upečatljivih karaktera.
Problem ovog Džeja nije, kao kod našeg, alkohol, već činjenica da Džej nema blage veze šta da radi sa svojom zanimljivim osnovnim idejama i premisima. Ove serije u svojim kasnijim, završnim fazama, najviše stradajuna nivou raspleta i logike. Abrams je postao majstor da „upropasti“ ono što pre toga fina sagradi, ali o tome i svemu ostalom, u nekim kasnijim Abrams-ovim „retrospekcijama“.
Vratimo se, to jest, započnimo konačno sa „Super 8“. Smešten u doba njegovog detinjstva (početak osamdesetih) Abramsova super osmica se bavi grupom dečurlije koja odlučuje da snime pravi film (na super osmici). O čemu bi naravno deca snimala ako ne o zombijima. Kada se tu pojavi i vanzemaljsko biće eto nama novog “E.T.”‘-a…ili i ne baš… uprkos tome što je Spilberg takođe producent ovog filma. Abrams, moram priznati, odlično uspeva da rekreira stil i atmosferu filmova iz osamdesetih godina (veoma uspešni projekti iz ove i prošle godine, Strange Things i IT, mnogo toga zapravo mogu da zahvale upravo ovom filmu).
Početak (kao i uvek u Abramsovim projektima) je spektakularan i veoma dobar. Scena vozne nesrece (mislim ovde na pravi voz i lokomotive) je upečatljiva i majstorski odrađena. Tom prilikom iz tog vojnog transporta oslobađa se i nešto čudno i (verovatno) zastrašujuće sa čim će se naši mladi junaci morati sučiti. Kao što rekoh, gotovo perfektan početak ima ovaj film, ali na žalost, kako vreme odmiče sve mane lagano počinju da isplivavaju na površinu.
Osnovni problem sa „Super 8“ je napuštanje nekakve bazične logike negde početkom druge polovine filma (sa uključenjem armije). Ne očekujem u filmovima sa decom u borbi protivih čudovišnih stvorenja nekakvu sad genijalnost, Mnoge gluposti sam spreman da progutam ako ostalo fercera kako treba, ali kada nešto toliko bode oči teško je zažmuriti na mane. Jednostavno se u nekom trenutku isključite iz dešavanja i čekate da se ta papazjanija završi. Ne kažem da tu nema nekih lepih momenata, odlične klinačko glumačke podele (što je veoma bitno u ovakvom tipu filmova), niti da je besmisleno odgledati film do kraja, ali sve vreme sam imao osećaj (i žaljenje) da je ovo moglo i moralo biti mnogo bolje. Barem da nije početak tako dobar…
Na skali od (1-6) ocena: 2+
