Ovo je sigurno najbolji horor film iz 2014 godine koji sam pogledao. Nevolja je što sam pogledao još samo 2 (i slovima dva) horora iz 2014 te samo u tom kontekstu možete tumačiti prethodnu rečenicu.
Mada, kada pogledam listu horora iz 2014 većinu tih ostvarenja i nemam preteranu želju da pogledam. Opet, ovo ne znači da je Baba dok-dok-dok, loš film. Naprotiv. Sa druge strane sigurno nije i najbolji horor koji sam pogledao ove godine.
Režija: Jennifer Kent
Glume: Essie Davis
Noah Wiseman
Priča o samohranoj majci Amelie (Essie Davis) i njenom mališanu Samuelu (Noah Wiseman) koje je spojila jedna velika tragedija (suprug Ameile i otac Samuelu je poginuo u stravičnoj saobraćajnoj nesreći dok su išli ka porodilištu…suprug i otac su jedna te ista osoba, da ne bude zabune) i nije mogla ništa drugo biti osim horor…ili drama…ili drama sa elementima horora…
Ovo debitanstsko ostvarenje Dženifer Kent koje ne samo da je debitant već je i žena (što je veoma retko u horor žanru) je veoma vešto snimljeno. Dženifer zna kako da gradi napetost i nema ovde jeftinih jump scare-ova.
Znate šta je jump scare ? To je ono, kada nešto iznenada uleti u kadar, napr. naš heroj se umiva (jer je upravo pojeo hot dog pa mu se senf razmazao oko usta), gleda u ogledalo, uzima peškir, briše lice, spušta peškir…kada…tadada…ili ti babado… neko stoji iza njega i njegov lik vidi u ogledalu. PRVI JUMP. Sa užasom shvata da taj neko jede onaj drugi, jedini preostali hot dog…. muzika se pojačava…. polako se okreće…. kada… DRUGI JUMP SCARE !!!!! Ispada mu viršla iz kifle….
Mnogi (loši) savremeni horor filmovi uglavnom čitav svoj koncept zasnivaju na ovakvim šokovima koji se u suštini svode samo na glasne muzičke efekte i zanemaruju atmosferu. A ona je esencijalna da bi horor bio stvarno dobar.
“Babadook” se poigrava sa našim poznatim strahovima na jedan efektan i zabavan (u smislu koliko vam je zabavno biti užasnut) način. Svi mi smo, kao mlađi, ponekad bili uplašeni senkama koje nastaju kada se svetlo poigra sa tamom, u trenucima kada bi trebali biti najviše spokojni i mirni, ušuškani u naše krevete, spremni za san.
Spas od misterioznog šuštanja i “prikaza” na prozorima nalazili bi pokrivanjem jorgana preko glave i zatvaranjem očiju. Jedna od najnapetijih scena u “Babadooku” upravo uključuje sve ovo navedeno.
Ali, i to je jedna od većih mana ovog filma, scene “pokrivanja jorganom po glavi” već smo videli puno puta. “The Babadook” je prepun omaža, a neki bi rekli krađa, scena iz nekih drugih poznatih i boljih filmova. Pa i sama završna trećina filma se direktno oslanja na “Shining” mada je meni padao na pamet i film “Sam u kući”.
Nije ovo glavna zamerka koju imam. Osnovni problem je što “The Babadook” nikako da odluči da li je horor ili psihološka drama i kada to shvatimo, negde na polovini filma, i potencijalno jezive scene gube na svojoj snazi zbog prostog razloga što možda i nije sve onako kako smo zamišljali. I ne, ovo nije primedba tipa “kako Perica zamišlja”, ovo je primedba tipa “kako Biograf zamišlja”.
Sasvim je legitimno da autori ne žele da svrstaju ovaj film ni u jedan koš i da namerno ostavljaju mogućnost različitog tumačenja … naročito sa psiho/feminizam/mizogonija/edip /itd aspekata… to je baš kul što bi rekli oni iz jula što su i sada kul…ili bar kulov.
U ovom slučaju,fakat, takav pristup samo odmaže, jer kada primenimo bilo koje od ovih tumačenja “Babadook” ne dobija ništa u kvalitetu već može samo da gubi. Šteta. Ni prilično nategnuta završnica ne pomaže ukupnom utisku.
Snažne i upečatljive uloge Essie Davis i mladog Wisemana (koji se od užasno irintatnog klinca transformiše u užasno iritantnog klinca za koga ipak navijamo) donose presudne poene zbog čega “The Babadook” upada u grupu onih filmova koje vredi pogledati.
Na skali od (1-6) ocena: 3+
recenzija: Biograf
