Moda ekranizovanja popularnih bestselera nije nikada izašla iz mode. “The Girl on the Train” je samo još jedan aktuelni primer sprege izdavaštva i Holivuda kada se često pojedina prava za ekranizaciju kupuju i pre nego što se sam roman pojavi na tržištu. Time za “jeftine” pare producenti dolaze do potencijalnih hitova. Tako je već 2014 godine Dreamworks kupio prava za ovaj roman koji je objavljen tek naredne godine.
Nakon uspeha sa “Gone Girl” “Devojka iz voza” je delovala kao dobitna kombinacija. Jer ko bi odoleo ovakvoj premisi:
“Kada se u mirnom naselju dogodi zločin, Rejčel će shvatiti da je uključena u njega više nego što je i sama svesna. Rešena da otkrije istinu, moraće da se suoči sa sopstvenim demonima. Dok se gorke uspomene i duhovi prošlosti vešto prikradaju i odvlače je sve dublje u svet obmana, istina je mnogo bliže nego što iko može da zamisli…”
pa još kada nakaleme na naslovnu stranu knjige sliku iz aktuelnog filma eto svih nas kako hrle da ovo kupe i čitaju. A tek gledaju…
I stvarno nemam ništa protiv te poslovne logike. Ako će zbog ovog filma neko stvarno pročitati ovaj roman (bilo koji roman) ma to je super.
I pre nego što sam počeo da gledam film (ne, nisam čitao) na osnovu sadržaja koji nam je bio dostupan (glavna junakinja je alkoličarka koja nikako da se okane svog bivšeg muža i njegove nove porodice) postavio sam sam sebi jedno pitanje. “Nije valjda ubica…” i, nažalost, bejah u pravu.
Ali problem koji sam imao sa ovim bledim, jedva gledljivim filmom, nije samo razrešenje misterije, već put do njega. Početna postavka je zanimljiva, intrigantna i razumem zašto bi se nekom producentu svidela kada bi im neko ispričao otprilike ovako “Znaš imamo jednu ženu, alkoholičarku i mučenicu, koja uhodi svog bivšeg a istovremeno zavidi nekom divnom komšijskom paru koje poznaje samo kroz prozor”
-“Kakav prozor ?”
-“Pa prozor voza. Znate ona svaki dan putuje vozom i onda zuri u jednu kuću pored pruge i njene stanovnike.”
-“Kako moze da zuri ? Jel to voz u Srbiji pa mili po pruzi ili je iz neke civilizacije ?”
-“Ma naš voz. Američki. Nije sad bitno što tako sporo ide. Bitno je da može sve da se vidi.”
-“I onda.”
-“Pa, naša junakinja osim što pije često ima i gubitke pamćenja pa će tako da vidi/ne vidi ubistvo koje jeste/nije počinila…znaš onaj stari fazon kada zezamo publiku sa možda jeste, možda nije…srce njeno alkoholičarsko tajnu krije”
-“Divno… kupujemo odmah. I nemoj samo da bude alkos nego joj ubaci i neku ozbiljnu traumu iz prošlosti…znaš, mora tako zbog kompleksnosti lika.”
Emily Blunt uspeva nekako da se iskobelja sa tekstom i ulogom kojoj su joj namenili i ona je gotovo i jedina zbog čega vredi ovo gledati. Postavke ostalih likova i odnosa među njima su na granici “verovali ili ne”. Režija Tate Taylora je korektna ali bih više rekao neprimetna i ništa ne čini da loš scenario bar na trenutak zaboravimo zbog neke bravurozne scene.
Sve deluje predvidljivo (bome i dosadno) a način na koji se misterija otpetljava predstavlja najgori mogući kliše koji se svodi na onaj očajni stari”trik” kada detektiv reši neki slučaj tako što mu na kraju sve izdeklamuje neki svedok koji je eto odlučio da do tada sve vreme ćuti. “The Girl on the Train” je imao sasvim solidan finansijski uspeh što znači da je publika željna dobrih trilera kojih je nažalost, na velikom platnu sve manje i manje.
Onima koji nisu gledali a imaju jaku želju preporučujem ipak roman. Roman je specifičan po tome što nam priču priča iz tri perspektive i ne sumnjam da je mnogo zanimljiviji i bolji. Ovde, od tih perspektiva nema ništa, ako ne računamo onu jednu…prozorsku. Nemojte se naginjati kroz prozor…
Na skali od (1-6) ocena: 2
recenzija: Biograf
