“Arrival” je (ne)zasluženo proglašen za nekakvim remek delom SF filma. To što se poslednjih godina/decenija ovako ambiciozni i ozbiljni SF filmovi gotovo uopšte ne snimaju ipak ne daje pravo nestrpljivoj i „žednoj“ publici da svaki pokušaj kuju u nebesa… i zvezde.
Pa opet, samo zato što nešto nije ispunilo očekivanja ili je neopravdano „hajpovan“ kao najbolji, ne treba da znači da ćemo ga sada sa’raniti.
Na planetu Zemlju spuštaju se polujajaste vanzemaljske letelice (na 12 lokacija od Kine do Rusije). Dobro, ne spuštaju se baš, nego više lebde. Svaka od zemalja pokušava da otkrije da li je ova poseta, ovaj dolazak, prijateljski ili se sprema nekakva invazija (u kojoj bi američki predsednik poveo slobodni svet u borbu protiv užasnih imigranata iz svemira koji su se usudili da naruše američke granice…il to beše već u „Danu nezavisnosti“?).
A da bi saznali njihove namere moramo nekako stupiti u kontakt sa njima. Ko će to bolje učiniti od stručnjaka za jezike Luis (kao i uvek, odlična Amy Adams) te ona biva pridružena ekipi naučnika (eksperta za različite oblasti) koji pokušavaju da otkriju namere posetilaca. Vremena nema puno a na svim stranama se nalaze ljudi „laki na okidaču“.
“Arrival” nam ne donosi ništa novo mada, gledajući sadašnju mejnstrim produkciju, u pitanju je osvežavajuće ozbiljni pristup SF na tragu napr. klasika poput „Odiseje u svemiru“ i ponajviše „Bliskih susreta treće vrste“. U stvari, većina ga poredi sa „Interstellar-om“ ali pošto ga nisam gledao poštedeću ga i te komparacije. Denis Villeneuve ponovo potvrđuje svoj režiserski talenat i film vizuelno izgleda prelepo.
Ali, uvek postoji to ali… scenario je ovde osnovni problem. Svođenje globalne opasnosti/misterije na lični nivo snalažljivosti doktorke za jezike Luis je verovatno i prihvatljivo ali uplitanje njene lične drame/tragedije i svođenje kulminacije i razrešenja na taj sebično/emotivni/i u suštini besmisleni momenat ozbiljno narušava temelje ovog dela. Priča već svojom početnom postavkom nudi dovoljno logičkih zamki a kada se SF (znači naučna fantastika) u drugom delu pretvori u emocionalni rolekoster (sve sa vremenskim petljama i zapetljanjima) uruši i poslednje logičke brane, te nam baš i nije jasno zašto neki od njih donose određene ključne odluke. Ja inače volim melodrame ali ovde me je ostavila hladnom. Jednostavno, ambicija autora (a Vileneuve je dovoljno bio odgovoran i za scenario pa samim tim i za krivicu) da nam ovde isporuči „poruku veću od života“ nekako se raspala pred samim ciljem… misterija beše predivna dok je bila tajanstvena… a onda smo „otvorili paket“ i ugledali poklon…
Na skali od (1-6) ocena: 3+
recenzija: Biograf
