“Spider-man: Homecoming” mi je svakako najzabavniji spajdermen koji sam gledao na velikom platnu. Kada ovo kažem treba imati u vidu da sam na velikom platnu pogledao samo prva dva Rejmijeva Spajdija i da su u to u stvari i jedina dva filma o čoveku pauku koje sam pogledao. Što znači da prva rečenica i nema neku težinu. Pa opet, to što mi je najzabavniji ne znači i da mi je najbolji. Rejmijev nastavak Spiderman-a, onaj sa doktorom Oktopusom, smatra jednim od verovatno najboljih filmskih adaptacija nekog stripa. To je jedan od retkih filmova koje u početku nisam baš nešto gotivio ali mi je svakim novim gledanjem bivao sve bolji i bolji.
Teško da će iko ponoviti tu gotovo savršenu kombinaciju razigranosti Rejmijeve režije koja balansira sve vreme na ivici komedije(pa čak i parodije) i ozbiljne, gotovo epske dimenzije filma u kome su ulozi (i životi) svih protagonista (i antagonista) na ivici žileta. U tom Spajdermenu imamo i komediju i tragediju i horor i dramu ali taj miks, za divno čudo, deluje sasvim normalno…
„Spider-man: Homecoming“ izbegava česte zamke svih ovih superherojskih ributa (reeboot) pa totalno preskače tu origin priču, te samo znamo da je mladog Pitera ujeo neki pauk. Ne moramo da to i vidimo. Niti kako mu je nastradao ujka/stric. Bitnija je ovde ujna/strina Marisa Tomei koja je od prvog kadra dovoljno pririodna te svi oni koji zameraju što nije u pitanju starica od osamdeset leta moraju biti oboreni njenim šarmom.
Piter je ovde stvarno mlad, najmlađi dosad, petnaestogodišnjak. A kada si sredjnoškolac (u USA) nema lepšeg događaja od Homecoming-a (još jedne od niza američkih školskih zabava koju vrhunac, bar u filmovima, dostiže sa njihovim prom night-om tj. maturskom večeri, na kojoj se pojavi napr. Keri). Upravo to što „Spider-man: Homecoming“ značajni deo priče posvećuje tim ljubavno/školskim problemima kroz koje svaki (USA) tinejdžer, sa super moćima, prođe daje posebnu aromu ovom filmu.
Činjenica je da se sa ovim junakom možemo identifikovati (ko još nije bio potajno zaljubljen u neku stariju maturatkinju a misleći na nju izbacivao mlazeve…paučine) kao što je i fakat da me u tim superherojskim filmovima najviše nervira to što tamo svaka zamlata pikira da uništi planetu Zemlju ili čitav univerzum te se zavšnice svode na (raznorazna) spašavanja sveta. Okej je kada to vidite jednom, dvaput. Svaki put ? Ma…
Ovde naš Piter bije bitku sa „Lešinarom“ (sjajni Majkl Kiton) sitnim (ako se uporedi sa drugim marvelovskim filmskim negativcima) lopovom koji je praktično krenuo „stazama“ zločina zbog društvene/političke/avengers nepravde. Ovo uljuđivanje antagoniste još jedan je pozitivan aspekt „Spiderman:Homecominga“.
Ono zbog čega novi Spajdi povremeno škripi jeste potreba da se pošto, poto uveže u taj marvel univerzum. Zbog toga čitava ta priča o njegovoj želji da bude deo Avengersa deluje nakalamljeno i u suštini nepotrebno. Jeste Toni Stark ovde prilično značajan lik (u vidu mentora) ali te visoke superherojske zavrzlame remete jasan ritam filma. Šteta.
Ipak moramo imati u vidu da bez tog marvel mešanja Sony verovatno ne bi ni snimio film (btw. ovo je prvi film iz Marvel univerzuma koji je radio studio van Disney-a). Sa druge strane, radije bih gledao samostalne avanture ovog mladog Piter Parkera nego njega kao levog smetala/epizodiste u nekakvim novim Osvetnicima. Ali, budućnost je već odavno definisana. Moje želje ostaju pusti snovi a ljubiteljima svih ovih marvel zavrzlama ti (vlažni) snovi su ispunjeni kada je Spajdi oteo štit Kapetanu Ameriki (Americi ?). Nisam gledao..nego se naš Spajdi non stop hvali tim uspehom pa mu verujem na reč.
Na skali od (1-6) ocena: 4
recenzija: Biograf
