A nemamo taj IMAX… nemamo mi koješta još drugo ali nećemo sada o tome. “Dunkirk” je dušu dao (a tako je i snimljen) za IMAX bioskopski spektakl. Prošle godine sam uspeo da ugrabim jednu projekciju u takvoj sali (Ann Arbor), doduše za crtać The Secret Life of Pets, ali i to beše spektakularan doživljaj.
Oni koje očekuju standardnu war and roll priču biće (ne)prijatno iznenađeni. Nema ovde nikakvog uvoda u kome naši junaci sede pored logorske vatre i čežnjivo pričaju o svojim devojkama u otadžbini dan pred kobnu bitku, nema ovde herojskih smrti u sloumoušonu niti Bate Živojinovića (aka Valter) da pobije pola nemačke (handžar) divizije. Ovde i nemamo junake kao takve, nego tri priče koje se odvijaju na zemlj, vodi i u vazduhu i koje se, kako tokom gledanja filma otkrivamo, prepliću.
Ovo Nolanovo poigravanje sa vremenom nije Mementovskog tipa i jednostavnije je za praćenje ali ne vidim neki veći benefit što je to tako urađeno. Moglo je ovo da se i linearno izmontira i čini mi se da bi tako i sam film bio strukturno jači. Ali, to je samo jedna od “koski” za koje su se kritičari halapljivo dofatili jer, ovo je, jel’te film legende Nolana, novog Kjubrika zar ne ?
“Dunkirk” je obasut salvom pohvala vaskolikog kritičarskog establišmenta širom meridijana a i publika hrli u bioskope da ga vidi. Pravi letnji blokbaster hit. I to je super stvar. U doba superheroja i jeftine zabave, divno je što se ovakva priča našla na repertoaru bioskopa. Ali o stanju sadašnje bioskopske ponude često lamentiram pa ‘ajde da to ovog puta preskočim.
Ja ne upadam u grupu onih koji su oduševljeni “Dunkirkom” ali daleko od toga da ću sad da ga blatim. U pitanju je sasvim solidan, tehnički superioran film. Naročito to mislim na vrhunsku upotrebu zvuka i muzike (Hans Zimmer). Nolan pokušava da sve vreme filma (koji neobično ali sasvim odgovarajuće traje samo nekih 100ak minuta) pojačava tenziju pa sa jedne na drugu priču prelazi u trenucima kada se pojedinci u njoj nađu u nekoj bezizlaznoj situaciji. Žanrovski. “Dunkirk” je neka vrsta “survival” trilera smeštenog u drugi svetski rat, tj. u jednu bitku. Dijalozi su svodeni na najmanju moguću meru a upravo tamo gde su dominantniji to je i slabiji deo filma (mislim pre svega na čitavu priču sa civilnim brodom i “patriotskom” posadom na njoj).
Takođe, Kenet Brana jeste vrhunski glumac i njegove ekspresije na licu govore ovde mnogo više od reči ali opet, čini mi se da je previše puta taj fazon sa njegovom “zabrinutom facom” ovde upotrebljivan. “Dunkirk” je najefektniji i najbolje funkcioniše u delu priče koja prati golobrade momke koji jedino žele da nekako izvuku živu glavu u situaciji u kojoj puka sreća igra najviše udela ko će ostati živ.
Sa druge strane, činjenica je da vam nijedan od ovih likova neće baš prirasti srcu te vam zato i njihova sudbina neće baš teško (ili lako) pasti te čitava ta tenzija gubi na snazi jer Nolan ne uspeva da nas “konektuje” sa svojim junacima na platnu. Ako vam u nekom trenutku, kao što se to desilo meni u završnici, odluta pažnja sa ekrana na neke druge misli, teško je ponovo uskočiti u ovaj adrenalinski tobogan.
Dobar film, vrlo dobar…ali ne i odličan.
Na skali od (1-6) ocena: 4+
recenzija: Biograf
