Dakle, ako stvarno mislite da ću još i pisati nešto o 50 nijansi sive a nakon što sam to “čudo” i odgledao prevarili ste se. Život je samo jedan te ako ste iz objektivnih razloga već slupali dva sata tog života gledajući ovo đubre (dobro, tokom filma odigrao sam i nekoliko bitaka na telefonu u Clash Royale ) nema razloga da izgubite i više od dva minuta čitajući/pišući ovo.
“Fifty Shades of Grey” je beskrajno dosadan film u kome dominiraju debilni dijalozi praćeni istom takvom pričom u kojoj je vrhunac drame trenutak kada glavna junakinja dobije (ako se dobro sećam) šest puta po guzi. U stvari, to je istovremeno i svršetak filma te svi koji se pitaju da li će dobiti i sedmi (plus porše ili bar dijamantsku ogrlicu) neka pojure za nastavkom iz ove godine.
A ako vam ni to nije dovoljna doza, treći deo stiže naredne godine.
To što, vizuelno, ovaj film izgleda pristojno i to što su (jadni) glumci talentovaniji i za mnogo više od ovog pis of treša, ne može pomoći krajnjem utisku. Više erotike ima napr. u jednom osmehu Monike Beluči nego u čitava dva sata ovog blokbastera iz 2015 godine koji je sa budžetom od 40 miliona dolara zaradio čak 14 puta više para (571 milion).
Sudeći po tome, a računajući i fenomen popularnosti “književnog” predloška, ima mnogo mazohista na ovome svetu. Ali mora da i ja upadam u tu kategoriju. Ipak sam se dobrovoljno podvrgao gledanju “50 nijansi sive” iliti što bi glavni junak rekao “Fifty shades of fuck”.
Na skali od (1-6) ocena: 1
recenzija: Biograf
