Mučan je ovo film za gledanje… i veoma težak.
A i veoma naporan… jer, krajnji utisak koji “De Behandeling” daje jeste dosada… 130 minuta gledanja bilo čega zahteva punu koncetraciju ali ovde, moram priznati, uglavnom je to gubljenje vremena.
Apsolutno ne očekujem od filmova koji se bave pedofilijom da budu zabavni. U datom kontekstu, reč „zabava“ se uopšte ne sme koristiti. Ali zato kada se neki autori bave takvom temom osim neprijatnih/gadnih scena očekujem da nam pruže i snažnu priču, autentične likove do kojih nam je stalo, nekakvu katarzu ili bar smisleno razrešenje. „De Behandeling“ u mnogo čemu od gore pomenutog daleko maši metu.
Ova belgijska adaptacija istoimenog britanskog (?) romana radnju premešta iz Londona u neimenovani belgijski grad ali zaplet je manje više isti. O njemu (zapletu) više neću ni reč osim sledećih par rečenica…. Prepun je već puno puta viđenih rešenja tako da kliše kliše stiže. Razlikuje se od nekih drugih sličnih priča samo po tome što, za razliku od nekih holivudskih standarda, „The Treatment“ ima puno brutalnih, uznemiravajućih kadrova.
Koji je osnovni problem sa „De Behandeling“ ? Predug je. Monoton. Personifikacija zla, kada se razotkrije negativac, gotovo je smešna i gotovo besmislena i to oduzme filmu značajan impakt. Glavni junak, policajac, u više prilika dokazuje svoju nekompetentnost ali barem je manje više dosledan u tome.
Takođe, sami motivi, pozadina svega, kao i razlozi zbog čega se neki odlučuju na neshvatljive postupke su na samoj ivici verovanja/sumnje da je bilo šta od toga moguće, pogotovo imajući u vidu kako je negativac prikazan.
Režija: Hans Herborts
Glume: Geert Van Rampelberg, Ina Geerts
Na skali od (1-6) ocena: 2+
recenzija: Gimitrije Verzić. duh sa dva plava oka
