“La isla minima” je postao i zvanično najbolji španski film iz 2014 u trenutku kada je pokupio najvažnije “Goje” nagrade (španski pandan američkom oskaru). I ne samo to. “La isla minima” je stvarno odličan film.
Atmosfera. Čoveče, kako je dobra atmosfera u ovom filmu. Ne u smislu “dobrote” (jer je tema/priča veoma turobna) već u načinu kako nam ju je Alberto Rodriguez preneo na platno, i kako nas je “uvukao” u njega.
Sve vreme osećamo vruće leto osamdeseto (radnja je smeštena u špansku provinciju u godini 1980). Znojimo se sa našim junacima, dvojcom policajaca detektiva koji u toj zabiti pokušavaju da razotkriju misteriju užasnog ubistva dve tinejdžerke.
I dok nam i neki drugi filmovi dobro prenose svoje “meteorološke” slike, “La isla minima” nam osim sparine tih vrelih letnjih dana, donosi i teskobu, očaj ljudi sa margine društva, nemoć i tragičnu pomirljivost sa podrazumevanom nepravdom. Lokalni moćnici, otpaci (Frankovog) režima i novouspostavljena političko policijska elita sa jedne strane i idealista borac za pravdu sa druge.
I dok filmova sa sličnim tematskim postavkama možda i ima mnogo, retke su ovako vešte, “hirurški” precizne majstorije na filmskom platnu. Bravo maestro Rodriguez.
“La isla minima” nije savršen, ultimativni film o ljudskoj mizeriji. Ovo je samo jedno punokrvno filmsko remek delo koje vas u svojih 105 minuta zgrabi i ne ispušta do svog samog mračnog, olujnog kraja.
Na skali od (1-6) ocena: 5
recenzija: Biograf
