—-
Zemun
Sadašnjost
….
Božidar Drakulić je radio u opštini. Njegovo preduzeće se nalazilo u opštini ali sam Boža nije radio u opštini. Mada, jeste radio u opštini. Dobro, možda je previše jaka reč radio, ali u svakom slučaju njegova prostorija za rad se nalazila na jednom od spratova ove stare zgrade magistrata, na kraju jednog od hodnika, pored jednog od toaleta. Zbog čuvanja privatnosti i zaštite podataka o drugim ličnostima nevažnim za ovu priču, ne možemo vam otkriti koji je to sprat, niti vam možemo reći na koji hodnik smo tačno mislili a pogotovo vam ne smemo otkrivati lokaciju WC-a jer je i onako non stop zauzet pa ne želimo da stvaramo nepotrebnu gužvu (a i probleme opštinskim odborima mesnih zajednica zaduženih za otpušavanje cevi u toj ulici).
Posao mu je pronašla njegova dugogodišnja devojka a već neko pa i duže vreme i supruga, Živana. Upravo je Živana ta koja ga je uspela spasiti u trenucima njegove najveće krize. Ona ga je uputila, ma šta uputila, lično odvela i predala u ruke čuvenog psiho analitičara, doktora Đovanija Smarića.
Zahvaljujući njemu, Đovaniju, Božidar je konačno uspeo, nakon višedecenijske samoobmane i samoiluzije da se oslobodi demona ludila i da krene putem ozdravljenja i isceljenja, putem kojim se ređe ide, putem koji možda još nije završen (poput nekih koridora) ili je, sasvim moguće, i dalje pun udarnih rupa, ali ipak… ipak je to put… u bolje sutra… u svetliju i vedriju budućnost. A kada je taj put već tu, valja nama (i Njemu) poći tim putem.
—
Prvi flešbek
Neke dve godine ranije
Privatni sanatorijum
„Normalni ljudi“
Beograd
—
-„Mladiću moj“ započe monolog Đovani „nakon šest meseci teške bitke, vreme je da se ponovo vratite među ljude, one koji ne mogu da borave u našem institutu… znači, među običan svet, građane, čitav naš narod. Morate shvatiti jedno, dragi mladiću bez dva prednja zuba. Vi ste i dalje ludi.
Vaše ludilo, ta paranoična vampirska šizofrenija, PVŠ ili, kako je neki nazivaju, sindrom Save Savanovića, SSS PVŠ, ne može nikada u potpunosti biti izlečena. Nekim svojim delom tela, mozga, možda čak i zenicom nokta i dalje ćete osećati da su svi oni užasi o kojima ste mi pričali istina.
Vaši doživljaji sa psom kojeg vi zovete Dileja, obračuni sa karakondžulama, vukodlacima koji pevaju, ludim kravama, sukobi sa Drakulom, poštarom ubicom, pomoćnicima Deda Mraza, Džoržom i Majklom, Metamorfozom i egipatskim Metamorfozovim ujakom, harakiri hakerom, vaša večita potraga za Njim… sve su to Božidare halucinacije. To su iluzije vaše bolesne ličnosti i samim tim bekstvo od ove naše lepe, predivne stvarnosti. Sva sreća da vas je Živana dovela ovde na vreme. Rekao bih nešto, te ću to i reći. Spas u zadnji čas. To beše upravo to. Heroj Živana vam je bukvalno sačuvala život.“ prekinu za trenutak monolog dr. Smarić i snažno stisnu ruku Živani koja je sve vreme stajala pored svog supruga Božidara.
-„Deco moja, priđite… samo priđite.“ Živana načini prvi korak a potom i Božidar. Đovani stade između njih i nežno ih, onako očinski zagrli. Leva ruka mu beše oko Božidarovog ramena, desna ruka oko Živaninog struka… ili nešto malo niže.
– „ Božidare“, nastavi Đovani, „Moraćete i dalje biti pod strogom terapijom. Živana će se pobrinuti da ove ružičaste tableta uzimate tri puta dnevno. Jednom dnevno dobijaće te i ove sive tablete sa dodatkom vitamina B.“ Obe staklene kutije sa kapsulama nalazile su se na njegovom stolu. Bile su providne, bez ikakvih etiketa na njima.
„U slobodno vreme, osim u zagušljivim prostorijama ili eventualo i negde napolju ali samo u slučaju ozbiljnih vremenskih neprilika, boravite što više i ispred televizora. Gledanje televizije i određenih programskih sadržaja može samo blagorodno da utiče na vaš oporavak. Predlažem, a vi se naravno potrudite, da redovno pratite informativni program na televiziji koji se najviše slaže uz ove ružičaste pilule, a poneki put možete pogledati i neki drugi program, možda baš neki koji ima veze sa ovim, nazvao bih ih, pilulama B. U svakom slučaju gledajte što više ove kanale i neće biti greške niti problema. Živana, molim vas pobrinite se da se na vašim televizorima u stanu mogu gledati samo ova dva kanala. Dobro znate koja su to. U nekom narednom periodu, ako rezultati terapije budu pozitivni, možemo se dogovoriti i onom trećem kanalu.“ Živana klimnu glavom u znak odobravanja. Božidar takođe klimnu glavom dajući isti znak. Njemu, doduše, nije bilo baš jasnije šta tačno odobrava ali je znao da je njegov doktor uvek u pravu. Jedna od osnovnih, životnih, stvari, koje je naučio nakon šest meseci boravka u izolovanom desetokvadratnom apartmanu sanatorijuma, beše ta da se naredbe i saveti doktora Đovanija Smarića moraju slušati bespogovorno.
„Ti j ja, mladiću moj, nastavićemo naše druženje jednom nedeljno. A sada, iš, iš. Brišite odavde” nežno povika Đovani, potapšavši očinski Božidara po leđima a Živanu, ne baš očinski, nešto malo niže.
“ Idite deco moja… i uživajte na slobodi. Zaslužili ste je…“
—-
Flešbek u okviru flešbeka
4 meseca pre prvog flešbeka
—-
„Uđite deco moja…“ govorio je Đovani. „Slobodno. Uživajte. Zaslužili ste“. Đovanijeva „deca“ su ovog puta bili tri muškarca u crnim kožnim kaputima sa crnim šeširima na glavi. Za razliku od Đovanija koji nije imao nikakve rukavice, ova trojka ispred operacione sale u krilu SS (odeljenje Sava Savanović, primedba Biografa), instituta „Normalni ljudi“, nosila je kvalitetne kožne rukavice crne boje.
„Uđite i pogledajte. Pacijent 001 je u duboko nesvesnom stanju. Operacija je uspešno izvršena. Njegovi prednji očnjaci su u srebrnoj posudi sa leve strane.“ Doktor Smarić Đovani odloži na pult zarđala majstorska klešta ufljuskana i ušljuskana svežom krvi. Drugu šaku je sve vreme brisao o svoju mesarsku kecelju zavezanu oko vrata.
Najviši među trojkom pažljivo uze srebrnu posudu. Iz nje je, nekada davno, doktor zajedno sa svojom (bivšom) četvrtom suprugom jeo kokice. U toj posudi, u kojoj su se nekada nalazile snežno bele i hrskave kukuruzne pahulje nastale u mikrotalasonoj pećnici, sada su se nalazila dva belo snežna očnjaka, očnjaka čije su krajeve zapljuskivali mikro talasi ljudske krvi u kojoj su zubi bili potopljeni.
Srednji među trojkom imao je spreman ručni zamrzivač. Ubaciše posudu u njega. Najniži među trojkom prihvati zamrzivač i kao po komandi (koju je zaista tiho izgovorio najviši „Nalevo krug“) okrenuše se nadesno.
„Vule, Bole i Đole, ne zaboravite da Njemu prenesete moje ogromne pozdrave. Imam izuzetno poštovanje za njegov rad i verujem da će upravo On ovom našem napaćenom čovečanstvu doneti mir. Večni mir” Smarićeve reči utopiše se sa zvukom zatvaranja vrata. Nije bio siguran da su ga čuli ali to sada i nije bilo važno. Vađenje očnjaka bio je samo korak u pravom smeru. Neophodan trenutak u nizu sledećih koji vode ka krajnjem cilju. U ovom konkretnom slučaju, taj momenat je trajao čitavih 58 minuta jer su mu se prva klešta polomila prilikom vađenja leve prednje trojke iz usta pacijenta 001.
„Božidare Drakuliću, sada više ne možeš da ujedaš. A uskoro, ono sve što znaš o sebi, to će biti tako malo…“ reče Đovani više za sebe jer pacijent koji je ležao na stolu nije ništa mogao da čuje.
Razjapljenih modrih usta, duboko anesteziran Božidar Draklulić, nekadašnji Bozza Vampir iz Zemuna, ležao je na drvenom stolu koji je poslužio za operaciju. U svojim mislima bio je na nekom drugom, dalekom i mnogo lepšem mestu. Bio je na livadi okupanoj prolećnim suncem. Livadi išaranoj raznobojnim cvećem kojom je odjekivalo zujanje insekata, cvrčanje cvrčaka i poj nebeskih vrapčića. Njegov verni pas, njegov prijatelj Dileja vrzmao mu se oko nogu, isplaženog jezika, iznad kojih su svetlucali snažni pseći očnjaci. Božidar je u tom trenutku, koji je trajo i duže od 58 minuta, bio najsrećniji čovek na svetu. Ako ne na svetu celom onda barem na tom izmaštanom, izmišljenom proplanku sa kojeg je pogled pucao na njegov rodni grad… na njegov Zemun.
I mada će ga naredni dani,meseci i godine naizgled udaljiti od zavičaja, nešto, nešto duboko u njegovom srcu, u njegovoj vampirskoj duši, govorilo mu je da će se, uprkos svemu, uprkos Njemu, vratiti. Jednog dana, bio je siguran, sunčanog prolećnog dana, makar to bio i kraj oktobra 2016 godine, Božidar će zakoračiti sa tog proplanka mašte i snova, pravo u realnost i javu. Pravo ka njegovom Zemunu.
—–
Povratak iz drugog flešbeka
U prvi
—–
—–
Povratak iz prvog flešbeka
U sadašnjost
—–
Božidar Drakulić je stajao ispred ogledala u kupatilu. Gledao je u svoje izborano lice, prosedu kosu sa zaliscima, otromboljeni stomak. Najviše ga je užasavao njegov osmeh. Svaki put kada bi se nakezio blesnuli bi žuti oštećeni zubi a dve crne rupe ostale na mestima koje su nekada krasili očnjaci zjapili su kao beskrajni tamni ambis.
-“Ajde dragi, popij tu tabletu pa te vozim na posao. Požuri mili.” čuo je Živanin glas iz hodnika. Pogledao je u šaku na čijem dlanu se nalazila mala ružičasta pilula. Za trenutak je zastao ali ipak je stavi u usta.
-“Požuri Bole. Već je 08:45 a znaš da ti se šef ljuti ako kasniš. Imamo malo vremena.” opet je do njega dopreo milozvučni glas njegove supruge. Od njenog glasa hvatala ga je jeza. To čudno, do pre koju nedelju nikada doživljeno iskustvo, nije mu dalo mira.
Ispljunuo je ružičastu pilulu u WC šolju i povukao vodu. Kada je u hodniku ugledao Živanu lice mu se pretvori u široki osmeh. Oseti istovremeno žmarke u stomaku. Unutrašnje čulo, dugo uspavano, sada je slalo signale opasnosti. Kakva opasnost može da mu preti od njegove voljene ? To je jednostavno bilo nemoguće.
A možda, možda je taj osećaj u stomaku bio samo reakcija na džem od šljiva koji je pojeo jutros za doručak.
kraj epizode
za 6 nedelja epizoda broj 2. pod nazivom “Bozza Vampir iz Zemuna“
a dok čekate na nju pročitajte i “Intervju”
